БЕОГРАД - ДАН ТРЕЋИ... ПЕТИ... ДЕСЕТИ...

                    ЕЛЕКТРОНСКО БОМБАРДОВАЊЕ СВЕТА

Текстови под насловом "БЕОГРАД - ДАН ТРЕЋИ... ПЕТИ... ДЕСЕТИ..." на светској Интернет-мрежи, са бројевима дана који су се смењивали упоредо са страхотама агресије која је јачала, постали су језгро на које су се надовезивали одговори, коментари, питања и мишљења, повремена неразумевања и стални протести наших људи расутих широм света.

Много је тема покренуто тих првих дана. На Западу се веровало да ћемо брзо капитулирати, већ после првих жестоких напада. И када су наши људи, а млади пре свега, уместо да погну главе и затворе се у склоништа, почели да се окупљају на трговима и да музиком протестују против безумља које је долазило из ваздуха и далеких, у сигурности Јадрана усидрених бродова, питања су се умножила - шта је то што се догађа у Србији?

Да ли је то наш пркосан, инатан, еуфоричан и стихијски дух и нека врста колективног лудила или једина могућност оних који неће да пристану на оно што је "испод њих"? Шта се догађа у Приштини и колико знамо о првим демонстрацијама Албанаца које су почеле још далеких 60-тих и 70-тих година? - питају се и одговарају међусобно непознати саговорници са свих страна земљине кугле, цитирани у роману "Савршен злочин". Описи атмосфере ноћног Београда под бомбама и у склоништима и драматично кратки и сажети извештаји о нападима агресора; слике неба посутог нискама црвених и жутих рафала против-авионске одбране и пламеном разарања смењују се са песмама Адама Пуслојића, Партибрејкерса и Милоша Црњанског које као да су написане у том тренутку.

НЕ МОРАМО ПРИХВАТИТИ СВЕТ , АЛИ ГА МОРАМО СХВАТИТИ

Један од првих прилога које сам објавио на Интернет-мрежи били су цитати из текста које је још октобра 1998. године, пет месеци пре агресије, "Политика" објавила у свом суботњем додатку о култури и уметности. У свом редовном прилогу из Париза, Милован Данојлић је наговештавао оно што ће нам се догодити:

"Историја је завршена", написао је тада Данојлић. "То је оно у шта нас либерална Интернационала покушава уверити топовима, авионима, економском блокадом, омаловажавањем наше прошлости, медијским подвалама и намештаљкама и на стотину других начина.

        Американци, пише Бодријар у свом путопису из Новог света, користе два основна оружја: авијацију и информацију. То јест, физичко бомбардовање непријатеља и електронско бомбардовање остатка света.

        Јесте ли разумели? Ако нисте, замрачите прозоре!"

          Данојић у наставку додаје став који ће највише бити цитиран и коментарисан у дискусијама између нас који смо се укључивали из бомбардованог Београда и наших саговорника широм света, жртава такође бомбардовања али оног суптилнијег, електронског:

 "За подизање нове духовне вертикале тражи се једна друкчија врста напора, која није довољно упражњавана на нашем тлу. Не морамо прихватити свет такав какав је, али га морамо схватити. Схватање није исто што и прихватање, као што ни  демонстративно неприхватање није најбољи пут за очување своје културне изузетности.

       Притисци којима смо изложени, онемогућавају самокритичко преиспитивање, смело узлетање изнад датости, опоравак од  вековних застрањивања, освешћење у окружењу које нам није наклоњено, и катарзу."

Дискусија покренута овим текстом отворила је многа питања. Да  ли смо ми нација која је "заробљена" у својим митовима, традицијама и ритуалима? Шта значи "схватити" а шта опет "прихватити"? Може ли се говорити о аутизму и ентропији нације? До контрапитања: Може ли се у име  демократије, која је настала као одлучивање о јавним стварима без примене силе, прибећи бомбама? Како објаснити да се у име хуманизма разара сама идеја хуманости?

          РУСКИ ПОДАЦИ О РЕЗУЛТАТИМА АГРЕСИЈЕ

Током првих дана агресије ниједна страна није саопштавала војне резултате својих акција. Било је већ мучно сваке ноћи слушати експлозије и подрхтавање тла, видети пламене лопте високо на небу, а слушати извештаје обе стране да су се сви авиони вратили у базе и да су сви топови и даље на броју... Уједно, чекало се шта ће, и да ли ће, нешто учинити Руси?

А онда су се на Интернету појавили детаљни руски подаци о резултатима српске против-авионске одбране. Одмах су пренети на неколико дискусионих форума, пажљиво читани, снимани и умножавани. Ти подаци су били први документ, конкретан и детаљан, да то око нас није виртуелна битка "пуна буке и беса" у којој страдају само они који су најмање криви, већ прави рат две "невидљиве" војске. Био је то доказ да се наши боре и да узвраћају, да нисмо побеђени; прави "мелем за душу", како је то поглавље насловљено у Интернет роману "Савршен злочин".

Руски подаци су регистровали да је током првих четрдесет пет сати агресије оборено 18 "томахавка" типа ДАС-1 и ДАС-3 и две летилице без пилота код Белановице, Богатића, Новог Брда, Тулара, Студенице, Мионице, Ораховца...; затим 4 агресорска авиона ("Торнадо" код Белановице, два Ф-18 код Руме и Обреновца и Ф-16 код Панчева). Наведене су и две ваздушне битке, изнад Лознице и Богатића, у којима је оборен један наш Миг-21 у борби са два Ф/А-18 и један Миг-29 у борби са чак три Ф-16.

 "Круна" извештаја су били подаци о обарању "недодирљивог и невидљивог", "стелт" авиона Ф-1117а са бројем АФ806, поносом америчке авијације, којим је пилотирао капетан Тед Ричмонд...

                    КАКО ЈЕ ОБОРЕН "НЕВИДЉИВИ"

Још током рата на Интернету су колале бројне приче о томе како је оборен "невидљиви" Ф-117а. Прва је била помало романтична сторија о нашем пилоту који га је приметио из велике висине и спустио свој Миг-29, користећи његове могућности вертикалног слетања, тачно изнад њега да би противавионској одбрани јавио прецизне координате. Затим прича о старом чешком радару на чије, веровало се превазиђене, могућности нико није рачунао; тумачење да је "невидљиви" примећен у тренутку када је отворио своја спремишта за бомбе чија унутрашњост није била "стелт"; објашњење да се спустио сувише ниско, на истој рути којом је прошао и претходног дана, и да је ту сачекан унакрсним сноповима радара и ракетне "земља-ваздух" паљбе; до реских одговора: он уопште није оборен, пао је због техничке грешке, а име пилота је највећа тајна и оно се никада неће сазнати...

Почетком децембра прошле године покренуо сам дискусију на форуму "Авијација" "Serbian Kafea" 

поставивши питање шта је истина о обарању Ф-117а и ко је био пилот обореног авиона. Саговорници, мени непознате особе које су се јављале са подручја северне Европе, Канаде и САД и из Јужне Африке или Новог Зеланда имале су шта да кажу:

Стека - Дец. 5, 1999 17:29 (149.99.*)

Не сећам се да је име пилота било наведено у руској листи. Његово име, по свему судећи, је Дејв Зелко.

          Сада Амери криве лоше планирање лета. Нека криве кога год хоће. Њима невидљиви лежи у Буђановцима.

          Знам да су очерупали ту птичурину - "мрачног сокола". Да ли се зна ко је све могао да узме део авиона? Да ли је Кинезима, Украјинцима и Белорусима нешто дато???

          Мика - Дец 5, 1999 18:37 (212.200.*)

          Руска листа (Фланкер маилинг лист) са бројем авиона, именом пилота и комплетним подацима о првих 45 сати агресије НАТО цитирана је у Интернет роману "Савршен злочин" на странама 24-26!

          Ђорђе - Дец 5, 1999 20:16 (209.239.*)

          Није у питању ни лоше планирање (иста рута како они то објашњавају), нити отварање врата "бомбалука", нити радарска рефлексија убојних средстава... У питању је најобичнија детекција помоћу радара велике таласне дужине за које је појам "стелт" само услован. Наравно, такви радари дају непоуздане податке о тачној локацији циља, па су зато и коришћена три (руски П-12 или Spoon Rest по НАТО класификацији). За оне који не знају, они личе на приколицу (а и јесу заправо) са 6 "yagi" антенских уређаја (или 2 пута по 6 антена сличних као за ТВ пријем), таласне дужине од око 170-190 цм (дакле, скоро 2 м!), односно фреквенције рада нешто испод А опсега (класични ВХФ) за ту верзију. 

          Једини проблем у откривању "стелт" авиона је концентрисати барем 3 радарска система ради поуздане детекције, "прочишћење" и појачање пријемног сигнала и прослеђивање података ракетним батеријама. Наравно, уз све то и сачувати живу главу од противрадарских ракета. Онда је задатак посада ракетних система да га скину са неба. 

          Што се тиче пилота, Тед Ричмонд није сигурно, јер тај пилот не постоји у листингу "Бандита" (назив за Ф-117 пилоте). Интересује ме нешто друго што нико до сада није приметио. Ако је то први Ф-117 који је оборен, како ништа друго није узето са авиона, осим кокпита који је одсечен и однет непосредно пре снимања за ТВ? Авион је остављен да се народ зеза са њим и черупа га до миле воље, чак су и мотори били једно време у олупини, док се нису сетили да ће можда требати за нешто друго. 

          Кома - Дец 5, 1999 21:01 (195.250.*)

          Врло просто Ђорђе: није први који је оборен! Први је онај изнад Фрушке Горе или онај кога је Арижанов спичио ....Тако да, сем кокпита, већ смо имали материјал са крила... 

          Нешто ме копка: зар није на Ф-117 уграђен систем за уништење свих електронских система, ако дође до искакања пилота или удеса авиона?

          Ђорђе - Дец 5, 1999 22:22 (209.239.*) 

          Колико ја знам, има тај систем, само вероватно пилоту није било до тога, у том тренутку (пошто очигледно систем није аутоматизован или даљински контролисан).

          Астерикс - Дец 6, 1999 05:22 (194.152.*)

          .. можда он уопште и нема тај уређај за самоуништење... јер нису предвидели да га неко обори!!!

          Мика - Дец 6, 1999 17:04 (212.200.*)

          Претпостављам да је понашање пилота током лета, па и планирање лета, било самоуверено и потцењивачко, охрабрено брзим освајањем ваздушног простора. Овде се - као разлог откривања "стеалт" авиона - помињао и неки прастари, чешки радар за који више нико није рачунао да постоји, а који има неки посебан опсег. То је вероватно радар-радари о којима Ђорђе говори. 

          Чомбе - Дец 6, 1999 19:00 (204.185.*)

          Не знам да ли се ико сећа, али непосредно пред бомбардовање писао сам да је једини документ који је остао "топ секрет" од рата у заливу био о дејству ирачког ПВО радарски вођеним ракетама по авионима Ф-117. Наводно, ни један није оборен, али то је била стандардна пракса у рату.

          Отприлике у то време писао сам о емисији која се појавила на једном од канала овде, у САД, где су причали о могућности да се Ф-117 прати помоћу радара. Наиме, Ф-117 не враћа радарске сигнале ка извору зрачења, него их разбија у супротним смеровима. Амери су рекли да је могуће прачење "невидљивог" уз помоћ два радара, једног што шаље сигнале, и једног што их прима. 

          А што се тиче радара који су га детектовали код нас, ради се о прастарим руским радарима који раде на другачијем опсегу од новијих система.  Звали су их "метраши" или тако нешто.

          Мика - Дец 7, 1999 12:50 (212.200.*)

          Приче се уклапају са малим корекцијама (руски, чешки...). Још име пилота. Сви остали подаци са те руске "Фланкер маилинг лист" су се показали тачним. Зашто онда не би било тачно и име пилота? А то што га нема на листама, онда чак и постаје логично. Нема га, јер је он био у  авиону који је оборен... Да је пао негде у Јадран, не би било ни авиона...

          Ђорђе - Дец 7, 1999 16:41 (209.239.*)

          Грешиш Мико... Чешки радари које помињеш су типа "Тамара" (значајно усавршена верзија чешког радара "Рамона", конструисани на бази совјетских пројеката радарских система способних за лакшу и бржу детекцију авиона "стелт" технологије. П-12 је стари руски радар, и нема никакве везе са "Тамаром", нити "Рамоном".

          Што се тиче имена пилота, поседујем "листинг" свих пилота који су летели и који данас лете на Ф-117 (или су били умешани на било који начин у тај програм) и не постоји, веруј, име Тед Ричмонд. Да је био неко са тим именом, знало би се за њега

          Тукул - Дец 9, 1999 12:44 (12.72.*)

          Према неким извештајима овде, у Аризони, један је већ оборен у Ираку. Овде сви долазе да лете у оквиру обуке, посебно Немци, који користе двадесетак Миг-29 као део обуке против Ф-16 и Ф-18.

          Против Ф-117 једини проблем за ПВО је у детекцији. Иначе, његов навигациони систем користи податке са сателита у ниској орбити

          Срећко - Дец 10, 1999 04:31 (194.154.*)

          НАТО је у овом рату избегавао да показује пилоте срушених или погођених авиона, за разлику од оног пилота из рата у Босни, који је парадирао по свим медијима на Западу.

          Тоба - Дец 11, 1999 13:44 (62.158.*)

          Онај "скинути" Ф -117 у Буђановцима је био из АФ базе Холоман. 

          Ако потражите фотке тог обореног, на некима се може видети име пилота. Али, то је име првог пилота, тај није летео кад је Ф-117а оборен. Што се тиче имена другог пилота, е то крију ко змија ноге. Име тог пилота, капетана К. Д. је загонетка. Зато што мртва уста не говоре? А све старе слике авиона са том ознаком су повучене из јавности.

          Ђорђе - Дец 11, 1999 16:39 (209.239.*)  

          Пилот кога помињеш, капетан Кен Двел није тада управљао тим авионом, нити је мистериозан човек! Био је у Холоману током рата, и буквално су га пробудили са вешћу да је његов авион оборен. А име му се више не спомиње јер је напустио УСАФ и прешао да лети као пилот Боинга 747-300 за цивилну авио-компанију из САД. Иначе, постао пилот Ф-117 (тј. добио је свој "Бандит" број - 475) 8. новембра 1995. и од тада је летео на њему, све до марта 1999. године.

          Тоба - Дец 12, 1999 03:10 (62.158*)

          Још 1993. на Интернационалном авио-фестивалу у Чешкој упознао сам капетана О Гредија, пилота Ф-16, оног који је касније оборен у Босни. Понашао се врло препотентно описујући сву технику на његовом Ф-16. Но, сви знамо како је прошао и како је "извађен" одатле...

          Тукул - Дец 12, 1999 13:06 (12.72.*)

          Што се препотентних прича и лажи тиче, тако ти је овде - уместо главе имају телевизор!

Стека - Дец. 12, 1999 17:29 (149.99.*)

Име пилота је, значи, ипак капетан Дејв Зелко.

Ђорђе - Дец 12, 1999 17:39 (209.239.*)

 Зове се Дарел Зелко и по чину је мајор. Постоји велики степен вероватноће да је баш он био пилот обореног Ф-117а.

                    НАЈГОРИ ВЕК У ИСТОРИЈИ

На крају руског извештаја о резултатима српске ПВО, пошто су избројале све томахавке и авионе, баћушке су, војнички хладнокрвно, одредиле и проценат - 17% успешности.

          Питања која се одмах постављају у Интернет роману "Савршен злочин", у реакцијама саговорника, су: а који је проценат цивилних страдања, траума, разарања културних добара? Који проценат успешности заслужује ова цивилизација на самом крају 20. века када, усред Европе, 19 најразвијенијих европских држава, САД и Канада немају други одговор већ отварају све страхоте рата? Чине управо оно што су до јуче приписивале Балкану као неадекватни, сурови и дивљачки начин решавања проблема?

Тај извештај је многе од нас вратио у реалност хладне политичке игре и рата и покренуо многа питања, од којих је оно о цивилизацији на крају века најбитније. Огроман напредак овог века на измаку у техничко-технолошком развоју пратила је нова, невиђена моћ употребљена за насиље, дехуманизацију, "употребу човека" и његово уништавање: два светска рата и око 200 локалних, Герника, Аушвиц, Дахау.... Јасеновац, Гулаг... Дрезден, Варшава... Хирошима, Нагасаки, агресија на Југославију - највећи број ратова у једном веку откако постоји свет, неупоредиво највише смрти, далеко највише цивилних жртава... 

        Развој је употребљен против човека и живота, прогрес је постао покретач разарања, речено је у роману.

        У таквим временима нестала је вера у континуитет развоја, па тиме и у традицију, све је стављено под сумњу и преиспитивање. Постмодернизам, то "постискуство" или "друго искуство" (пандан Адорновој "другој мисли"), тражење је других могућности, умножавање тачака са којих се посматра, испитује, тумачи и тражи свет, човек, традиција, уметност... Ништа није аутоматски одбачено, али је све под жестоком сумњом, иронијом, преиспитивањем, тражењем могућности да се употреби и на неки други начин...

У уметности, раније је неколико генерација стварало под окриљем једног правца/стила, сада се током једне генерације промени  по неколико преовлађујућих стилова. То је грозничаво тражење решења/излаза, умножавање позиција са којих се посматра свет јер традиционалне нису дале резултате - биле су или идеолошке, или једномислеће, или бар ускомислеће... 

Бодријар пише о "непостојећој" будућности и каже: "На путу смо да избришемо цео 20. век... као да је у њему све било само један безазлени заплет". Напредак не сме да буде концентрација и злоупотреба војне и материјалне моћи већ стављање човека његових вредности у средиште историје, културе и цивилизације... То није успео ни "нови светски поредак" заснованог на безгрешности и вишим циљевима великог источног генералисимуса, ни онај заснован на политици "великих скокова", па ни онај наш "поредак братства и јединства". А сада се појављује, у макро издању, најновији Нови светски поредак, са НАТО-ом као својом ударном песницом која је четрдесет девет година махала у празно да би педесете, на јубилеј када се своде рачуни, замахнула за туђи рачун, негирајући културу, историју, хуманизам и демократију на које се позива.

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/