недеља, 29. март 2015.

А ДЕЦУ, ДЕЦУ ВАМ НЕЋУ ОПРОСТИТИ...



ЈУГОСЛАВИЈА у будућности - 2009. ГОДИНЕ

          Тешко успостављање мира са многим неспоразумима и још неколико "додатних" дана бомбардовања јужне Србије и Космета показивало је да агресија и рат коју је она изазвала нису ништа решили. Како би то могло да изгледа кроз 10 година, 2009. године, посетиоцима Интернета је представио Срђан:

          "Трупе НАТО-а још увек, од оне давне 1999. године кад смо прихватили "мир", улазе на Косово, како кажу ради обезбеђења мира и безбедног повратка Шиптара, а наше трупе се још увек повлаче са Косова. Нормално, напади још увек трају и стално нам говоре још само један дан, да се усагласе око детаља. 


И они признају да више немају ракета и бомби, кажу да су све употребили, тако да су нас по другој додатној фусноти споразума обавезали да им враћамо неексплодиране ракете и бомбе како би могли опет да их употребе, за узврат смо добили могућност да из оборених авиона и одбачених резервоара вадимо нафту и нашу ПВО муницију...

Нато још увек шаље "мировне снаге" - до сада 12.395.671 војника, тако да имају проблема са смештајем па су почели да исељавају Шиптаре са Косова како би имали додатне капацитете за смештај својих снага. Наша влада је уложила оштар протест због таквог односа према Албанцима а из Македоније нам јављају да више немају места за прихват Шиптара које је НАТО иселио.

Иначе ми овде добро живимо, сирене више и не укључују, кажу да  нема сврхе...  Тата је зазидао прозор јер стално пробијају ваздушни зид па он пада. Обећали су да ће гађати само војне циљеве па ми је много лакше, сад могу и да разумем зашто гађају школе јер је поново уведен предмет "Народна одбрана". Од осталог, струју укључују сваких неколико недеља, па Милица увек кад пусте струју пипне жицу да се увери и осети - шта ће дете, бар да се сећа шта је струја, да једног дана и она може о струји да прича својим потомцима. Са водом је проблем јер су почеле летње врућине, али зато имамо два нова купалишта које је НАТО изградио стотинама својих  бомби: језеро у Липовачкој шуми и друго, на Стражевици... Кад се сетим оне 1999. године, када је беснео рат, сада је много лакше јер је "мир", мада имам проблема да објасним Милици која је разлика између рата и мира"...




ОНО ШТО СЕ НЕ МОЖЕ ОПРОСТИТИ – из романа



БЕОГРАД - ДАН СЕДАМДЕСЕТ ПЕТИ



Мика - Јун 6, 1999 15:43 (195.250.*)

Безумље се, изгледа, приводи крају. Ракете још

експлодирају по Косову и понегде по Јужној Србији.

Београд, Ниш и друге градове надлећу мала јата

беспилотних летилица (ноћас их је било 4-5 над

Сењаком и још понека ту и тамо). Снимају, ваљда,

оно што су до сада разрушили, да им остане за

успомену.



У Београду се више и не дају узбуне, а ПВО

само изузетно отвара ватру. НАТО авиони су до јуче

повремено пробијали звучни зид, и то усред дана и

координирано, по неколико у истом тренутку, да се

звук рашири што даље - као пијанац који не може да

верује да је ноћ његовог лудила прошла, па празне

флаше лупа о зид да поново привуче пажњу...



Војни договори су почели на српско-македонској

граници, у Блацу, у кафани са вишеструко

симболичним именом: Европа 93.

.

Настављени су на кумановском спортском аеродрому - под шатором.

То је, изгледа, и пут који смо и ми и Европа у

међувремену прошли - од Европе у бившем значењу

те речи до пољског шатора...



Ако буде среће и обостране памети (мудрост је,

нажалост, наивно очекивати), временом ће многе

ране зацелити и остати као опомена (вероватно

узалудна) онима после нас. Остаће и новостворено

или старо, сада само потврђено и бомбама дубоко

утиснуто, неповерење у Запад и његове вредности

које су се показале тако танушне, бешчашћу и

манипулацијама склоне...



Али оно што се једноставно не може опростити и

што треба памтити то су побијена деца (... а децу, децу

вам нећу опростити...- Бора Ђорђевић у једној од

својих пророчких песама), затим срушени мостови

(око 45, у вредности од преко 2 милијарде долара и

најмање три године рада), као и тешка загађена

земље, воде и ваздуха...



... А ДЕЦУ, ДЕЦУ ВАМ НЕЋУ ОПРОСТИТИ:



- Бојана Тошовић, Мердаре код Куршумлије, 11

месеци, убијена у наручју оца,

- Далибор Тасић, Врање, 17 година, убијен једним од

40 пројектила који су 22. 4 испаљени на то, за Запад тако

опасно Врање,

- Милица Ракић, Батајница, 3 године, убијена 17. 4

увече у купатилу своје куће, на ноши...

- Егон (3 године), Фисник (6), Осман (13), Бурим

(14) и Вајдет (15) Коџа из Догановица код Урошевца

када су, чувајуци овце, нашли касетну бомбу ( иначе

забрањену) па још и са накнадним дејством....

- Оливера Максимовић (10 година) и Јулијана Брудар

(12) из Приштине које су родитељи послали у Мурино, Црна

Гора да их спасу од бомби. Убијене 1. маја док су се

играле поред киоска, близу моста на Лиму...

- Иван Иванчић, 7 година, изгнаник из хрватске

демократске, лијепе њихове, убијен у избегличком

кампу у Ђаковици,

- двоје деце породице Павловић са Новог Београда

које су родитељи из бомбардованог града сместили у

Раљу - убијени у својој викендици,

- Сања Миленковић,16 година, ученица Математичке

гимназије у Београду, дошла у Варварин да се ту при-

према за Олимпијаду математичара и убијена на мосту у

недељу, 30. маја, на пијачни дан, у 12,30 часова...

- Азра Лукић (6 година), Владимир и Миљана Милић из

Сурдулице и још деветоро деце из истог града,

- Петнаесторо деце у ракетираном аутобусу из Ниша за

Приштину,

- Непознат број албанске деце побијене у ракетираној

избегличкој колони,

- Деца у возу ракетираном на мосту у Грделичкој

клисури...



Достојевски има једну познату и често цитирану

реченицу о дечјој сузи - НАТО је строго водио рачуна да

ова и многа друга деца не стигну ни да заплачу...



ВИРТУЕЛНЕ ЛИЧНОСТИ КАО КЊИжЕВНИ ЛИКОВИ

          Остали, изабрани текстови са Интернета, у коректним изводима сагласно концепцији романа, објављени су у књизи која је из више разлога добила име "Савршен злочин" и први је Интернет роман код нас. То подразумева да је настала на Интернету, да се на њему углавном и "догађа" и да садржи многе елементе интерактивног учешћа читалаца и њиховог "вива воx" - живог "гласа" постојећих личности које су уједно и већина ликова овог романа

          Наиме, док се рат  приводио крају, увидео сам да су моји и туђи текстови, заједно са реакцијама, одговорима и полемикама које су изазивали, једна тешко дељива целина. Учешће читалаца давало им је специфичну драматику и ритам, повремено емотиван или полемички тон. Заједно, стварали су неку врсту "циклуса текстова", тематски и емотивно повезаних, у којима се су, поред документарне вредности,  назирале још најмање две пратеће приче које су се до краја могле само романескно исказати.

Агресија и зло које нам се догодило током 1999. године, са свим значењима краја века и симболима педесет година мира и развоја Европе које та година носи, било је - са гледишта  цивилизацијског нивоа на коме се свет налази - немогућ догађај. Због тога се није ни могло сагледати само интелектуално, већ пре као метафора вишег реда, која тада много што-шта објашњава. Документарни слој се морао "претопити" у романескни тако да постојеће и нове личности, уз сачувану документарност, постану и ликови романа, једне нове стварности која је, када се то аутору посрећи, "истинитија  и стварнија од саме реалности".

Једна од тих пратећих, романескних прича се темељи на еколошком уништавању читавог региона током агресије 
 
и на слутњама Дана Седмог, са више могућности његовог тумачења. Друга је призивала најважнију тему светски познатог романа "Мајстор и Маргарита" Михаила Булгакова - однос светлости и таме и проблематизовала питање "спокоја" - награде која је у ствари казна.

          Користећи могућности Интернета и желећи да чујем и мишљења других о таквом "спокоју", покренуо сам ту тему на више дискусионих форума посвећеним књижевности и филозофији. Одзив је био занимљив, учесници инспирисани за дискусију, посебно личности која су се раније ретко јављале. Једна од њих се на Интернету потписивала као Азазело, што је, као и Маргарита, уједно и име личности поменутог романа Булгакова. Била је то случајност - или надмоћ самог догађања -  која се није могла запоставити. Та дискусија, у кратким, коректним изводима сагласно концепцији целе књиге, ушла је у роман који се тада већ преламао и, надам се успешно, повезала документарни део о одјецима агресије са пратећим романескним причама и поентом романа.

         


ПОЛИФОНИЈА ГЛАСОВА, ПРОСТОРА И ПАНТЕОНСКЕ ЕЛЕКТРОНИКЕ


У "Белешци о аутору и књизи" нагласио сам да виртуелне станице и дискусије на њима сматрам јавним форумима на којима је свакоме дозвољено како учешће, тако и коректно коришћење материјала са њих. Посебно сам се захвалио свима који се "пронађу" или "препознају" у овом роману. Као аутор водио сам рачуна о њима, не само као о ликовима из романа већ да и у њему буду представљени као достојни саговорници, какви су били током дискусија у тешким данима за све нас и изразио наду да ће они исто тако водити рачуна о аутору.


          Када је роман представљен на Сајму књига у Београду и прве информације о њему стигле на Интернет, почеле су да пристижу и прве реакције:

Пастир Костја - Окт 21, 1999 00:07 (209.148.*)


И ја се надам да ће ликови из романа водити рачуна о свом аутору. Имаш среће па смо наши људи и немамо толико лудачке законе, ако имамо икакве о Интернету.


Кладим се да би у Америци, да си нешто цитирао са њиховог сајта, могао бити и тужен (у случају да си њихов грађанин), а издавач би морао да плати одштету компанији чији је "сајт" (то сигурно) и онима које си цитирао (ово би већ било сложеније).


На примјер, ако снимаш документарни филм то не значи да тек тако можеш да излетиш на улицу с укљученом камером, јер ко год се нађе у кадру може да ти после тражи паре уколико се ниси обезбједио папиром на коме је потписао да је сагласан ... Не дај боже да неки пијанац у позадини зазвиждуће "Stranger in the Night", одмах мораш да тражиш дозволу да мелодија остане у филму, а то може дебело да кошта. Наравно, њихове државне станице немају тај проблем...


Драго ми је да се неко коначно сјетио да искористи "Serbian Kafe" у роману, јер ове дискусије и ликови то заслужују. Веома ме интересује како си структуирао причу, мислим да форуми  "дискусија" по самој својој форми нуде фантастичне могућности. На неки начин, то је постмодерно по себи. Желим ти срећу, набавићу књигу.


Оно што мене овдје опија јесте какофонија, гужва, жамор, "бабе и жабе"... Абнормалан број ликова са абнормалним бројем псеудонима, који зује између стубова носача, очаравајућа промаја једног народа у кризи. Не мислим да то треба да личи на битничке текстове потопљене у трип, али чак понешто и од тога...

Анастасиа - Окт 24, 1999 18:21 (194.226.*)

Ово је барем почетак. "Побегли" смо у простор Мреже од штампе, критике, издавача... Где смо сада? Мислим да је то одлична појава, било би добро да се роман што брже појави на неком сајту, да размислим о томе шта недостаје да напишем и свој роман, "Московске белешке", рецимо. Још увек имам невиђену количину логова које сам сачувала из тог периода. Поздрављам Таличног, најзад је стигао у књигу... Поздрав из Москве.



КОЛИКО ЈЕ ЧЛАНОВА ТВОЈЕ ПОРОДИЦЕ ПОГИНУЛО ДАНАС



          Када су први примерци романа послати преко "баре" и роман постављен на Интернету, у оквиру сајта "Филипа Вишњића" и виртуелне "knjizare.com", нестрпљиво сам ишчекивао реакције личности - ликова из романа. То је у много чему било ново јер сам непознате личности из једне виртуелне стварности - Интернета пребацио у другу, још виртуелнију - у књижевно дело. Питао сам се како ће они водити рачуна о аутору када се нађу или препознају као књижевни јунаци...

          А онда су почели да пристижу први одзиви:


Иван Б.: Окт. 30, 1999 7:07 ПМ - Атт.нет

Хвала на књизи, чудесно је када се отвори мирише на наш језик.      

У "Савршеном злочину" је изгледа главна личност Интернет састављен од много гласова - полифонија призора, простора и пантеонске електронике - ако бих нешто тако уопште могао да кажем.

Историја се састоји од фрагмената као што је рекао Бењамин и фурора прошлости. Код тебе и једно и друго постоји, али и нешто треће: гледиште ракете, њен нишански механизам, њена  посвећеност циљу. Не оном само који јој је "укљукан" са карте него циљу у нама, дубоко у самом средишту, између типског и архетипског.

Било је врло узбудљиво читати ове пасаже. Први српски роман о Интернету - ето тако започиње историја.

Снеки - Нов 9, 1999 10:04 (209.215.*)

Књигу сам добила јуче и увече је прочитала својим најближим не рекавши им о мом учешћу у роману, јер већина њих и не зна да ја водим 'double life' - виртуелна Снеки, Иви, Косовски Божур... и стварна ја.

Сви су једногласно реаговали: Ко ће сада да те слуша да читаш о нечему што је тако пасе... све већ знамо... шта је могао ново да каже и запише... Међутим..., међутим, преварили су се.

Како су се приче ређале, тако их је лик 'Снеки' одмах раздражио: 'Шта хоће та мала'?... не схватајући да им та Снеки чита, док није дошло до 'white noise'. Онда су сви узвикнули: Ово је нека твоја истомишљеница - док нису схватили - остаде ти у аналима постмодернистичке српске књижевности...

Књига је заиста колаж малих есеја које приповедач усмерава ка тражењу смисла у бесмислу... Нема реминисценције прошлости и садашњости... Нема невиност - кривица, истина - лаж... више су то 'новинарске'и 'људске' чињенице и реаговања, а да се притом приповедач не понаша као 'равнодушна' камера која прати догађај и јунаке... Путујеш читајући и скоро да си успео да дочараш тај недостижни 'аудио-визуелни' доживљај коме теже сви писци.

Свиђа ми се што приче иду логичним редом, понекад су анализа, понека је надреалистичка... Мислим да је овај мали експеримент успео.

Зорге - Нов 22, 1999 20:45 (209.253.*)

Јутрос сам роман "скинуо" и штампао. Е сад, мој први утисак је да су 'цитати' са Интернета јако исфилтрирани. Можда је то и намерно, због тока романа? 

Један од јунака - Нов 24, 1999 01:24 (203.109.*)

          Као и већина ствари које си овде написао, књига је доста добра.

Кремба - Нов 24, 1999 9:02 ПМ

Ево данас прочитах "Савршен злочин" на миру... С обзиром да нисам неки критичар, једино што могу да кажем је да ми се свиђа, иако ме враћа у период који бих радије да заборавим... Такође, осећам као да сам и ја део ње, не због она два цитата, већ што сам доста од тих текстова, дискусија и порука и сам прочитао... Било не поновило се...

Р - Нов 24, 1999 11:39 (149.99.*)

Нисам могла да "скинем" роман па га прочитах овако online, у једном даху. Добро си ово урадио.

Мислила сам да ми се неће свидети, не знам ни сама зашто, али испоставило се да је то била само још једна предрасуда. Добро си "укомпоновао" причу и разговоре са овог форума, све се допуњује, иде логичним следом... Све то сам доживела јако емотивно, вратила сам се у то време, осетила сав онај ужас...

Само ми је жао што нисам сачувала поруке које сам размењивала са неким Французима, Америма, Енглезима и Албанцима. Верујем да би то био добар додатак књизи... Био је ту неки Амер који ми је рекао: "Вечерас ћу седети испред ТВ-а, уз кокице и уз слике убијених Срба. By the way, колико је чланова твоје породице погинуло данас?" Са друге стране била је ту и једна девојка из Лондона којој сам писала како се мој брат затекао поред касарне у тренутку кад је почело њено бомбардовање и како се сакрио под клупу док је ранац који је, трчећи, бацио са рамена остао само безвредна крпица, уништена гелерима... А после два дана сам примила десетине "меилова" у којима су ме деца из неке енглеске школе питала како је сада мој брат. Наиме, девојка је моју поруку проследила својим пријатељима - професорима који су деци читали то уз коментар да, ето, не страдају само зграде већ и деца њихових година то проживљавају... Па онда неки дивни Французи... Стварно штета, мислила сам да ћу, избрисавши све то, успети да заборавим...

Појз - Нов 24, 1999 11:53 (209.148.*)

И ја сам мислила да му 'тајминг' није добар, јер је прошло пуно времена и све је већ речено. Међутим, добро је што цела прича има неку 'филозофску' нит о животу, па није обојена толико политиком и не иде у патетику и патос...

Р - Нов 24, 1999 12:31 (209.148.*)

Да, најважније (и најбоље) је управо то што је избегао патетику коју сам ја очекивала, мислим тешко је писати о стварима које те јако боле и избећи патетисање; но, заиста је успео. Мислим да су дискусије са овог форума доста помогле томе, одвраћале су га од онога што је заиста осећао... Као спуштање на земљу, гледање на све то из једног другог и другачијег угла.

Yoyonoff - Нов 26, 1999 05:35 (195.212.*)

Управо сам прочитао роман, па сам мислио да поставим своја питања, те напоменем неке замерке. Оно што ми највише смета је што се у роману на више места користи "чему онда 20. векова културе и цивилизације". Култура постоји само 20. векова? И цивилизација? 

А завршетак... хм...  Али, "шта је писац хтео да каже"? Нисмо сами у тами, има још оваквих ? Или је ту опет нека друга филозофија коју не разумем...?

Иначе ми се сама књига као идеја допала, па чак и као тема. С обзиром колико је будалаштина написано на тему разних ратова који су се одвијали задњих десет година, ова је сасвим на месту. 

Венди - Нов 26, 1999 10:22 (208.220.*)

Савршена - идеја! Ко се сетио, свака му част! Хвала на тако лепој књизи... - нашој књизи...

            Марина - Дец 5, 1999 19:55 (147.226.*) 

          Прочитала сам "Савршен Злочин", одштампала га са екрана и укоричила... Задовољство ми је било.

          Волим да документацију сачувам и у неки облик сажмем, а једини је начин, који ја признајем, кроз овакве напоре да се она изрази на један универзалнији начин, који превазилази документарно у буквалном смислу...   

          Јутро После - Дец 9, 1999 04:57 (203.109.*)

          Интернет је добра идеја и заиста пружа безброј могућности, једна од њих је ова. Најискреније честитке аутору за улазак романа међу двадесет најбољих за НИН-ову награду.     
                                                        

          ИЗ ПРИКАЗА РОМАНА:

          "... М. Анђелковић својим романом гради параболичну слику у којој се преплићу ликови са улице и из склоништа са личностима које се оглашавају преко светске Интернет-мреже. Овај вешто слагани мозаик живих боја, каткад изоштрених до безобразлука, јесте модерна фреска новог времена које, како се чини, само себе почиње да прождире. Антиципирајући широк дијапазон истовремених збивања и реакција на њих, писац настоји да сагледа оно што је трајна, трансцедентна нит узрока и последица.

          Заговорник модерне демократије и модерног сензибилитета, М. Анђелковић проговара као стваралац и интелектуалац који губи поверење у цивилизацију са оваквим методама, која нас изневерава као Медеја своју децу. Али, истовремено се пита има ли и наше кривице у том одбацивању... Нивои запитаности су у распону од поправке кућних инсталација после бомбардовања до бодријаровске расправе о суштини зла у постмодерном свету као резултату "вишка смисла"...

          Парадигматичан је завршетак романа. Маргарита (која се јавља преко Интернета) парафразира уводни мото романа "Мајстор и Маргарита" својом реченицом: "Ја сам део оне силе што вечито жели добро, а вечито ствара сумњу". Писац на то даје "одговор" у завршном поглављу "Дан Седми" - о новооткривеној близнакињи Земље, планети на којој постоје сви услови за развој живота..."

                                      Мирјана Ускоковић - Митровић

ОВДЕ ЈЕ АДРЕСА ПРВОГ ИНТЕРНЕТ-РОМАНА „САВРШЕН ЗЛОЧИН“ у  pdf формату НА САЈТУ АУТОРА




Миливој Анђелковић

субота, 28. март 2015.

КОЛИКА ЈЕ БРЗИНА ШИРЕЊА МРАКА



                             КОСИ ХИТАЦ НАД ЛОНДОНОМ
          Током рата, у светски познатом часопису "National Geographic" објављен је подужи чланак о Каспијском мору и његовом региону, да би се то интересовање затим пренело и у бројне америчке листове. Разлози тог наглог интересовања за ово подручје између Европе и Азије које добрим делом припада Русији, одмах су постали предмет дискусија на  Интернету. Каспијски регион по богатствима нафтних налазишта превазилази резерве Средњег Истока а она до сада уопште нису коришћена јер је Русија имала довољно нафте на другим налазиштима. Поред тога, само Каспијско море, највеће језеро на свету, огроман је извор чисте, пијаће воде која све више недостаје свету и обухвата, по неким подацима, више од четвртине укупних светских резерви.
Повезујући то са изјавама Мадлен Олбрајт да ће онај ко поседује енергију у 21. веку владати светом, учесници у дискусијама су се питали није ли садашње интересовање и напори Америке да овлада Косовом део стратегије о стварању "новог Авијана" за продор у тај део света и у јужне покрајине Русије?
          У данима сирена и детонација неколико саговорника из Београда и различитих француских и америчких градова је расправљало о могућностима ткз. "косог хица" - прорачунавања путање и габарита балистичке ракете домета 2.000 километара. Та ракета, за коју је израчунато да би била дужине до 10 метара и укупне масе од око 8 тона, носила би око 200 кг терета - осиромашеног уранијума који би се сакупио по Србији из муниције агресора - и распрсла би се у ваздуху да свој терет распе по околини. Једноставна и јефтина, са дометом до Париза, Лондона и Мадрида, она би "уљудно вратила уранијум онима који су нам га послали". 


Замишљена као оружје опомене, требало је да том негованом западном свету који чита часописе о здравој исхрани и дијетама, бори се против загађења и - шаље бомбардере на Србију,  "врати" тек део проблема са којима се ми овде сусрећемо...
          Дискусија је већ била при крају, када је београдски део екипе оштро нападнут - да су нестручни у војно-техничком смислу и недорасли проблемима, да су подлегли званичној политици и својој нарцисоидности - и дискусија "за" и "против" се распламсала...
          Винету - Мај 25, 1999 18:00 (195.250.*)
          За разлику од вас "патриота" који млатите из земаља које су вам пружиле све што и својим грађанима (уосталом, и вас је тамо неко присилио да узмете мрско вам држављанство, је ли?), они живе у Београду, граду и земљи (која у последње вријеме добија свакодневно добру порцију бомби, што сте можда чули однекуд) и са тим не могу да се помире. Мора им се признати да имају муда (колико су разборити, то је друга прича).
          ПС. Желим вам свима, патриоте, а поготову вашој дјеци да живе у Србији, и то што прије то боље (од јесени би било ОК). 

          РАБ - Мај 25, 1999 18:10 (142.58.*)
          Па што не потпишете (захтеве НАТО-а - прим.аутора) ако су само људи у дијаспори за рат и против Запада? Или можда ипак не треба потписивати?
         Мишко П - Мај 25, 1999 19:06 (216.192.*)
         Доста нас је "побегло" из Југе још ономад, много пре овога. Да ти искрено кажем зовем кући стално, није им свеједно - али и не жале се пуно. Знају због чега испаштају. Чак и мене смирују и изгледа ми да и моји старији, а не само млађи "имају муда". Да не идем у детаље, ко се бори а ко је код куће... али нико од њих не лупета против своје рођене земље, него подносе то шта их је снашло...
Ако ти мислиш да је омаловажавање свог народа доказ да се неко сместио међу "интелектуалце" онда се ја не бих сложио.
Постоји време за све. Зна се када се шта ради. Ако гасиш пожар месец дана пре него је почео, онда је то пример болесног а не здравог ума.... Војску, власт, милицију, и сличне институције нападаш у мирнодопско време (и треба да их нападаш, да буду бољи), али ако се то ради у време кад нас нападају са свих страна, и када наша војска и милиција буквално гине..., да не говорим о патњама цивила.... то је онда, мој господине, ментални дефект, најблаже речено.
          Волео бих да те видим у демократској Канади како блатиш своју војску, волео бих да видим како би прошао... И то у време када је канадска војска агресор..., неколико хиљада километара далеко од куће...
          Винету - Мај 25, 1999 19:38 (195.250.*)
          Ради се о екипи која млати глогиње из иностранства (после билијара и пива, док им жена не да нови задатак). То што нема струје и воде овде, и размишљаш хоће ли ови одозго бити прецизни или ће опет бити "500 м подбачај", њих боли ђур.
          И не ради се о потписивању или не. Само немојте бити толико цинични док људи гину (а сад стварно гину, није више зајебан....) и протурати причу о крсту и слободи, и о томе како патите за својом земљом у одвратној вам новој домовини, чију социјалну заштиту уживате и чији сте пасош једва дочекали (нико вас не осуђује, наравно, зато сте и отишли)...
          Дођите мало овде да носите воду на 10 спрат, загријавате воду за купање дјеце на ракији и да слушате ПВО. Или дођите да градимо порушено кад ово стане. Дођите да живите у Србији и помогнете својој отаxбини радом, знањем и тешко зарађеним доларима, (што би пјесник рекао: да дијелите судбину свог народа), да не помињем могућност облачења униформе, итд.
          Звучи вам као ноћна мора, а?
          Или дајте цркви 30 $ и испуните патриотску дужност; и само вас молим имајте бар мало мјере кад пишете огледе о патриотизму(на крају крајева, ето вам браће из бивших република па се са њима надјеб....., оставите нас из ЈУ на миру).
          ПС. Можда сам огорчен, али не мрзим никога, поготово дјецу (било чију), а неке од вас бих волио да видим од јесени у Србији...
          А што се тиче личног угла само имајте у виду да сваке ноћи слушам бууууммм, да нисам имао воде и струје 3 дана, и да чекам кад ће да ме мобилишу (да замијеним буразера који је од почетка у чизмама).
          Патетично, али истинито (знам да нисам једини, наравно). Није страшно, може и горе? Па и може, само није морало у Европи, на почетку 21. вијека...
                  

ПИСМО ВОЈНИКА СА КОСОВА          

          Како је било на Косову и Метохији тих дана посетиоци Интернета су сазнавали преко Гагијевих писама и писама војника из тамошњих ровова која су повремено објављивана изазивајући посебну пажњу.
Муња - Мај 25, 1999 17:58 (212.52.*)
        "Авиони су гадни теоретски, али у пракси није страшно. Гађају само статичне циљеве и повремено насумице посеју касетне. Кажем насумице јер јесте тако - гађали су шуме, па поља, па Ситницу, онако уздуж, па разне голети и камењаре... До сад нисам чуо да су сјеб... наше овде, али има жртава од оних касноексплодирајућих, углавном цивила. Тутње, тутње, удри по Бори и Рамизу по хиљадити пут, макете изгађаше, али нас слабо. Сада лете више, видећемо шта ће бити. Наши обарају доста ракета, међутим ракета има све мање. Кажу да падају и авиони. Лете високо - што тако високо кад кажу да су нам растурили ПВО?
Брате, не брини за мене. Ти знаш како је - увек све изгледа страшније издалека него кад си ту. Ових мојих има доста и млађих, али никад не чујеш ни реч малодушности. Одлучни смо, имамо џебане, хране, још само дуван па смо на коњу. Не знам шта горе чујеш, али ми овде верујемо у победу, онако искрено. Не знам која би сила требало да се стутњи низ ове планинчине да нас одавде помери, а ови Шиптоши нису то, знамо се.
Прва и последња битка се увек бије у срцу и у глави. То је оно где не смеш да пустиш непријатеља. Ако му се ту предаш, ако сумњаш у себе, ако те уплаше, ако будеш малодушан, онда су унапред победили. То је она победа коју ови хоће да однесу са  авионима и бомбама - да им се предамо у срцу. Не знају они нас. Ми се никоме не предајемо, а поготову не унапред. То је оно што очекујем и од тебе, и од свих које знаш ту. Ми се не предајемо. Немојте се предати ни ви, него идемо заједно. Неће нас победити."


СМЕХ НАШ НАСУШНИ
То осећање да се мора издржати упркос свему, стварало је осећај надмоћи над догађајима, онај специфичан ратни хумор у коме се духовитост смењује са горчином, а "вицкастост" укључује и неке друге, иначе непожељне теме. То је смех који проистиче из слободног односа према догађајима посматраном са дистанце, из нових и несвакидашњих углова. Тиме се догађајима одузима судбинска тежина и они постају реалнији, привремени и  променљиви, па тиме и смеху подложни... 
Уз бројне вицеве који су се смењивали на форуму "Хумор" у којима нико није био поштеђен, често су и свакодневна, ратна догађања добијала своју хуморну варијанту или читаве мале "смехотворне" приче у којима су се непознати саговорници смењивали и надмашивали у духовитостима, сведочећи о тим данима као својеврсни документи духовне слободе.
        Ево неколико примера који то илуструју:
После жестоког ракетирања Ниша јавља се Београђанин и пита пријатеља: - Јеси ли добро? - Ма, не знам ни сам... - Па како се осећаш од јутрос? - Како се осећам? Некако промашено...
        Наградна игра: Ко нађе шест локатора, добије томахавк на кућну адресу!               
          И две поруке: београдска - Не бојте се, браћо Руси, Срби су са вама! и никшићка: - Бомбардујте и нас, нијесмо ни ми губави!
       Моника, стисни зубе!
   На форуму "Политика" уз сву озбиљност догађаја и тема, појавило се и "обавештење" о Аркановим "Тигровима" које је одмах надограђено у праву малу хуморно-сатиричну причу:
             Чомбе - Мај 24, 1999 12:57 (209.156.*)
             Незванично се сазнаје да Арканови "Тигрови" од сутра крећу у борбене летове над Србијом.  Судећи по страху НАТО политичара од Аркана, може се само претпоставити колики је страх и паника код пилота и осталих војника НАТО ПАТКА.
          Чарапан - Мај 24, 1999 21:46 (131.215.*)
          А ја чујем да ће сутра да узлети и генерал Ратко Младић. Користиће специјалне српске авионе типа  Јастреб и Галеб који лете веома ниско, невидљиви су, а много  теже се униште него МИГ-29.
         Сада, када лете поново Ратко Младић и Аркан, могу се очекивати бројне цивилне жртве међу невиним, демократским пилотима НАТО-а који  чак могу да буду и масакрирани у авиону који пада.
             ХХХ - Мај 24, 1999 21:56 (209.103.*)
             Најеб... су!!!!!  Из поузданих извора сазнајем да се Војвода Момчило повампирио, са све Јабучилом. Кажу: Јабучилу порасла крила! Генерал Кларк ухваћен како чита српске јуначке пјесме, у нади да ће наћи неко рјешење.
             Зоза - Мај 24, 1999 22:01 (194.247.*)
             Последње вести говоре да је онај воз безобразно излетео пред ракету, и то не једном већ три пута. Поведена је истрага против машиновође.
             Такође се сазнаје у добро обавештеним изворима да су стотинак избеглица трчале ка авиону и викале "авионе, баци нам бомбоне", што је пилот схватио и бацио касетну бомбу како нико не би остао ускраћен. Води се истрага о томе ко је одлучио да се то догоди без сагласности СНН.
Кремба - Мај 25, 1999 04:50 (212.62.*)
Имам у дворишту "поклоњену" рупу од једно 3,5 метра дубине и једно 10-ак метара ширине...
        Шта би могао да засадим??? (Мислим, да не зврји онако празна!).
        П.С. Да знате само колико је ваздух у стану свежији кад нема прозора!!! А и околина је мало другачија...
                                     

ИСПАЛИ И - ЗАБОРАВИ 

          Рушилачки летови над Србијом имали су шифровани назив "Милосрдни анђео". Од "Небеских јахача" и "Пустињске олује" до ових "анђела - рушитеља", називи ратних мисија су се смењивали од помпезних до саркастичних, али девиза америчких и НАТО пилота остала је иста: "Испали и - заборави"...
          Пуних 75 дана две невидљиве војске су се бориле над Србијом. "Једна - стално изнад облака, сакривена висином и "стелт" технологијом, друга - скривена сенкама завичаја и памћења, заштићена правом на живот, срећу и будућност... Једном, када се ово заврши" - каже једна од личности Интернет романа "Савршен злочин" - "човечанство новог миленијума мораће да израчуна на колико хиљада метара изнад земље престају да важе лицемерно прокламовани принципи хуманизма и демократије, просвећености и културе. Теолози ће прорачунати до које то висине допиру Речи Свевишњег, а до које се уважава Реч великог оца Западне цркве. Научнике чека најтежи задатак - уместо брзине простирања светлости, мораће да израчунају колика је брзина ширења мрака"...
          Ирационалност агресије уз употребу најмодерније технологије, изазивала је покушаје да се оно што се догађало тако и објасни. Појављују се текстови о синхроницитету догађања у историји, тајним Теслиним оружјима која замењују радаре, о детекторима промена у електромагнетном зрачењу, о активностима "Харфе на којој не свирају анђели" којом се са Аљаске утиче на временске промене и необичне појаве на небу Србије, чији смо били сведоци.

          Рат је још увелико трајао када се, 17. маја, на Интернету појавило обавештење путничке агенције из Феникса да врши резервације за летове за Београд и то: из Франкфурта авионима Луфтханзе почевши од 31. маја и из Цириха, у сарадњи са швајцарским Свисаром, са првим летом заказаним за 1. јуни. Следећих дана, јављали су саговорници, то обавештење се појавило и као рекламно писмо, у многим поштанским сандучићима у САД. Изгледало је невероватно да једна путничка агенција и авиокомпаније имају информације које нема нико други. Или нешто, једноставно, наслућују и боре се за свој део великог бизнис-колача?
Каснији догађаји су показали да је грешке једва и било - рат је престао седам дана касније, мада су летови остали онемогућени...
Миливој Анђелковић

петак, 27. март 2015.

ЕВРОПА ПОД ЧИЗМОМ НОВИХ ВАРВАРА



ВЕЛИКА ПОДВАЛА ПАТУЉАКА

           Током агресије, у Београду су свакодневно држане трибине и скупови на којима су уметници и интелектуалци исказивали свој став о агресији. Нажалост, мали број тих излагања је пренет на Интернет.  Уз декларацију  Скупштине Удружења књижевника Србије о злочинима које је НАТО починио у нашој земљи под насловом "Оптужујемо!" на српском и енглеском језику, пренето је и уводно излагање председника САНУ Дејана Медаковића са међународног скупа "Европа на раскршћу: нови зидови или уједињена Европа":
          "...Одскора, од 24. марта ове године, она Европа у којој до краја још није искорењена част и достојанство суочена је са даном када је овај најновији поредак открио своје праве намере и отпочео свој безобзирни поход ка освајању глобалне, светске власти. Тај дан доживели смо као крај једне историјске епохе, са свим последицама које се већ данас откривају. Потврдиће се, по ко зна који пут у историји, каква се опасност крије када се грубом силом поремете међународни односи, а одбаце она дуго грађена начела правде која свет штите од свих облика могућег варварства, а државе спасава да се не претворе у шпиље разбојничке..."
          "Имамо злу срећу да живимо на рубу једне патолошке цивилизације и у овом часу смо њена жртва", речи су професора Михаила Марковића које су се могле прочитати и на Интернету. "Та цивилизација је патолошка јер носи у себи фатални спој три судбоносна недостатка. Један је систематско поништавање разлике између истине и лажи. Други је неспособност разликовања добра и зла. Трећи је конфузија снаге и насиља.

          У својој младости та цивилизација је прокрчила пут до многих истина драгоцених за човечанство. Оне и данас живе у тишини библиотека, школским учионицама и лабораторијама. Цео један свет технике и данас почива на њима. Али зато се свет политике и јавног живота заснива на масовној производњи лажи."
Један од запаженихтекстова био је критички став дугогодишњег издавача и културног радника, Јагоша Ђуретића: "...Нисам некритички веровао да неједнака моћ појединаца и држава дозвољава да политички систем Запада функционише у складу са чистом идејом демократије, као што нисам очекивао стални развој моралности и демократских односа. Међутим, поверовао сам да демократски Запад чврсто стоји на цивилизацијским тековинама као на свом генском фундаменту. Данас, када је тај "демократски Запад" поништио сопствене и међународне законе и све моралне норме, осећам се разочараним, превареним, изданим, интелектуално пораженим.
          Хтео бих поново да учим, али не знам одакле да почнем, хтео бих да поново кренем напред али како кад хоризонта више нема, хтео бих да поново сањам али се у страху, као и сви моји суграђани, трзам сваког сата, минута. Жалим цео наш народ, српски, албански, мађарски и све друге који покушавају да живе на овом несрећном простору, али исто тако жалим и нашу Европу и цео "демократски Запад" који, господарећи сунчевим системом, поново хода четвороношке. Демократски Запад из мојих снова не бомбардује само градове убијајући невине већ у исти мах истрајно, са себи својственом систематичношћу, бомбардује и уништава и властите темеље, своју цивилизацијску вертикалу и свој актуелни идентитет...
Ово је по много чему негативан ' велики рат' : по срамној несразмери моћи његових актера, по бездушности рушења и коришћења најмодерније технологије, по великој лажи, превари и фалсификатима пропагандне реторике и медијске пратње, по великој подвали политичких патуљака историјском свету, његовим тековинама и принципима. Најзад, то је рат великог рушења историје са доминирајућим обележјима људске драме и трагедије обеју народа - Срба и Албанаца од које његови актери желе да оперу руке.."

О стању у светској интелигенцији писао је Милош Немањић, истичући примере великих уметника попут  Пинтера, Михалкова, Хандкеа, Бесона и других који немају никаквих моралних дилема у осуди агресије. "Ми немамо  право да да очекујемо да сви из те велике заједнице стваралаца имају идентично мишљење о кризи кроз коју Југославија већ дуго пролази, али изнад свих идејних лојалитета, привржености идејним струјама и припадности појединим културним круговима, као неопозиви морални императив, стоји потреба непристања на агресију као метода разрешења кризе и на лаж као оправдање тог метода".

                   "КАД СЕ ТИ, КЛИНТОНЕ, МОЛИШ БОГУ..."

          О демонстрацијама у Пекингу после бомбардовања кинеске амбасаде у Београду посетиоци Интернета су могли да нађу извештаје из дана у дан:
          Стеван - Нед, 9 Мај 1999 01:15:06 + 08,00
          Америчка амбасада у Пекингу је 50 метара од наше куће, сада је поноћ, а Кинези се од јутрос скупљају и долазе, долазе, долазе... Цео оближњи булевар је закрчен аутобусима, само навиру.... Носе слике Клинтона са кукастим крстом и Хитлеровим брчићима, певају разне погрдне и претеће песмице. Пре пола сата су почели да руше ограду испред амбасаде, бацају камење, већ су разбили канделабре на улазу у амбасаду и не пада им на памет да престану...
          Цела четврт је блокирана, не можемо да изађемо из насеља, не знам шта ће бити до јутра. Кинески радио је јавио да се све оближње провинције спремају у поход на САД територију и да ће до понедељка на простору око амбасаде бити милион људи!!!
          Овој земљи треба времена да се разбуди, али када се то догоди онда је то страшно и траје, траје.... Чујем масу како урла и скандира, као на две Маракане заједно. Непрегледна река у главној улици Јиан Гуо Мен носи транспаренте "Доле САД", "Око за око", "Мала Југославија великог срца", "Кад се ти, Клинтоне, молиш Богу, да ли ти Бог каже да је убијати људе ОК?", узвикују "Нан Слав Фу" што на кинеском значи "Југославија", носе америчку заставу са црно-белим пругама и лобањом на месту где су звездице и још стотине транспарената које не умем да прочитам...
          Стеван - Пон, 10 Мај 1999 12:37:19 + 08,00
          Вече и ноћ су протекли са рекама грађана које долазе и опкољавају амбасаде, сада и Енглеске и Албаније, чему се нисмо надали. Ноћас су почели да гађају америчку амбасаду предметима, флашама, камењем, кесама са бојом. На згради су скоро сви прозори поразбијани, а зидови прекривени црвеним флекама што изгледа језиво - као да се крв слива. Сви амерички аутомобили су демолирани и испретурани, остала је само гомила гвожђа.
          У Енглеској амбасади је заробљено особље, тресу се од страха али и даље испаљују пропагандне пароле. Једна жена која ради у школи преко телефона ми каже: "Кинези су овако агресивни зато што су исфрустрирани и љути на своју владу" (?!). Немам коментара! Другог Енглеза, који такође ради у школи, срели смо у дворишту, бледог од страха, али је успео да нам каже: "Јасно је целом свету да је Милошевић бацио бомбу на кинеску амбасаду!" (?!). Немам коментара, заиста.
          Клинтон се јуче извинио кинеској држави, весело, у мајици, на аеродрому у Оклахоми, да покаже да је то онако, успут... После се CNN пита: "Ето, извинили смо се, шта још хоће ти Кинези?" Оно што они не разумеју је да ће им то Кинези враћати, враћати, враћати, нико не зна докле...

ЕВРОПА ПОД ЧИЗМОМ НОВИХ ВАРВАРА 

          Текст под насловом "Београд - Дан Шездесет девети" један је од оних који су тих дана највише читани и коментарисани на Интернету. Овде га преносимо у целини:
          Мика - Мај 31, 1999 15:22 (195.250.*)
          Када су, пре више од годину дана, терористи заробили званице на пријему у јапанској амбасади у Чилеу, антитерористичке јединице су пуних шест месеци држале амбасаду под опсадом док нису створиле прилику да, са најмање жртава, ослободе таоце.
          У безброј америчких ТВ серија, филмова и романа лакшег жанра постоји сцена која је већ опште место: злочинац зграби таоца и прислони му пиштољ на тело. Представник оне друге, добре и праведне, демократске, америчко-западноевропске стране, спушта оружје поред себе и тражи друге начине да ослободи таоца или нови тренутак и место да оружје употреби.
          То је слика у којој се огледа 20. векова културе и цивилизације: полицајац је уредан, лепо и помодно обучен, згодан и помало секси, има понеку ситнију људску ману, неку велику личну муку или наглашенију хедонистичку црту, породицу или озбиљну везу, зна да су постојали Шекспир, Гете, Марк Твен и Токвил и да су понешто оставили у драгоцено наслеђе. А то њихово наслеђе се огледа у гесту спуштања оружја када могу да страдају немоћни, невини или случајно присутни. Он неће да угрози туђе животе, па ни да им нанесе патњу и бол, неће да убије ни злочинца ако на то не буде приморан у самоодбрани или одбрани других.
          То смо сви видели десетинама пута - и нисмо ништа видели.
          То што мислимо да смо видели само је наш сан, нестварна маштарија, скупо плаћена нашим уверењем да таква, нормална, етички утемељена бића после 20. векова цивилизације преовлађују у официјелним институцијама и службама демократског Запада.
          Оно што се догодило 30. маја у Србији прави је крај таквих филмова- ТВ серија - романа. Сцене из живота:
          - Недеља, подне је тек прошло, пијачни дан у градићу Варварину. Преко моста на Великој Морави прелазе два аутомобила, около су сељаци и недељни шетачи, пецароши, деца... Зачуо се хук авиона који мељу небо и два пројектила прецизно разарају мост и све око њега. Тресак, ужас, смрт, крв, прашина, дим; преживели извлаче рањене и траже мртве - а тада долећу још два пројектила да доврше преживеле и побију спасиоце...
          Сања Миленковић, 16 година, ученица Математичке гимназије у Београду, дошла је пре неколико дана из бомбардованог главног града да се ту припрема за Олимпијаду математичара и - затекла се на мосту... Миливоје Глишић, варварински свештеник, после првог удара појурио је да помогне у спасавању преживелих; гелер новог пројектила, као у лошем хорору, одрубио му је главу...
          До сада је пронађено 11 лешева, око 40 је рањених, а нека тела је однела Велика Морава...

          - Истог дана, Косовом журе два путничка аутомобила пуна новинара. Нигде војске, полиције, касарни, тенкова, положаја.... Ипак, долећу два пројектила и убијају возача, рањавају Данијела Шифера, новинарку "Тајмса" Прентис и три новинара португалске ТВ екипе. Италијански извештаци имају среће, остају неповређени  и снимају авионе. Фотосе објављује лист Коријере де ла сера када је НАТО покушао са манипулацијом да су то били српски авиони....
          - Ноћ, на почетку новог дана, Сурдулица. Санаторијум за плућне болести, сада пун избеглица из Крајине, Босне и са Косова и Дом стараца. Звук авиона у ноћи, налет и пројектили погађају обе установе. До сада је пронађено 20 мртвих, 38 је тешко а око 50 лакше рањених...
          - Пред јутро, у 4. сата, Београд, Звездара, Улица Милана Ракића. Три пројектила прецизно погађају празне зграде између пусте касарне у Волгиној улици и основне школе Марија Бурсаћ, окружене стамбеним зградама и солитерима. Четворо рањених, рушевине, срча до чланака, просторије школе разваљене и почишћене суровом метлом ваздушног удара. Облак дима, прашине и нагоретина прекрио је Звездару, Карабурму и Вишњичку Бању док га ветрови старог, доброг Дунава нису разнели....
          Француски, италијански и амерички пилоти су полетели из Италије, енглески, немачки и опет амерички из Немачке, амерички и из Турске, Мађарске и одасвуд...
          Стара, културна Европа гоњена је чизмом нових варвара, скупа лагодност живота и бизнис-просперитет морају још једном да се плате, али сада бешчашћем, насиљем, туђим смртима и општом покорношћу Великом Босу. У новој, НАТО историји место Расина и Молијера, Томаса Мана и Хегела, Бајрона и Дантеа заузеће политичари - вође кланова који успеју да извуку највећи бакшиш од Великог Газде и да се истакну у диловању безумља, зла и смрти...

          А они филмови - серије - романи о добром полицајцу, чији смо крај сањали отворених очију, завршавају се овако:
          Скривени полицајац рафално пуца у таоца јер му смета у обрачуну и када се он коначно сроза као крпена лутка, он пуца и у злочинца. Злочинац такодје пуца, али полицајац је скривен и он у бесу, већ погођен, остварује своју претњу и пуца у таоца.
          На сцени остаје полицајац који драмски лагано излази из заклона, проверава да ли је злочинац убедљиво мртав, да таоц није случајно преживео, па када се увери да су сви око њега мртви и да је његова правда ефикасно победила, он скида своје стелт-одело и непробојни прсник, одлаже ракетни бацач и мобилни телефон-радио-ТВ који непрекидно емитује сетну музику из његовог далеког завичаја и уморно одлази у своју климатизовану и компјутеризовану пећину у којој су сви уређаји прилагођени за шапе новог човека....

Миливој Анђелковић